MANASTIR DUBNICA

• Manastir Dubnica se nalazi u selu Božetići na obroncima planine Javor, samo nekoliko kilometara od sjenickog jezera.
Narodni istoričar i pripovedač je objasnjavao postojanje usamljenog, tajanstvenog manastira sa briljantno klesanim portalima, rozetama, prozorima i oltarskim nišama, koji su morali imati dugo trajanje i kraljevsko poreklo. Najnoviji trag upucuje na prve decenije 15. veka, preciznije na epohu oblasnih gospodara, kada je manastir Dubnica podignut na temeljima neke starije gradjevine. To je vreme kada su u Srbiji i Bosni velikaši i zupani obnavljali utvrdjene gradove. Medjutim, od ostataka crkve i konaka iz tog perioda danas se malo šta moze raspoznati. Na jedinom i vec ispranom ostatku freske, na dovratniku portala naosa, tri od četiri slovna broja škrto svedoče da je Manastir Dubnica gradjen i zivopisan 1422. godine. Posle više od dva veka, manastir Dubnica je doziveo svoj najveci uspon. Bilo je to u vremenu kada se na tronu raških mitropolita, i kasnije peckog patrijarha, nalazio Gavrilo Rajic-Raškovic, jedan od najznamenitijih predstavnika poznate loze, knezeva Raškovica. Mozda najlepse predanje koje se sačuvalo u narodu ovoga kraja, i danas zivo, daje za pravo onima koji tajanstvenu Dubnicu dovode u vezu sa prastarim zaduzbinama Nemanjica. Taj su manastir, kazu, kasnije obnavljali Raskovici, jer su i oni od loze Nemanjića. Arsenije Carnojevic je, tumace pripovedaci i hronicari, poslednju zimu pred Veliku Seobu proveo u Dubnici bezbedan i siguran do proleca 1690. godine, kada je sa narodom i svestenstvom presao Savu i Dunav. Sa njima se selio i veliki broj zitelja Starog Vlaha i Polimlja, na čelu sa knezevima Raskovicima. Turci su zato manastir spalili do temelja. Manastir Dubnica je u tami vekova bio neugasivo kandilo između Javora i Uvca, tapija nemanjićke zemlje. Narod se u turskom ropstvu okupljao u potaji oko manastira, krišom krštavao i venčavao. Gorele su sveće za žive i mrtve, prizivan Bog da vrati žive sa ratišta, da izagna osvajača, da podari novorođenče, da oprosti grehe.
Posle istraživačkih i konzervatorskih radova koje su obavili stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva, na ostacima manastirskih ruševina, čuveni kamenorezac Milijan Đoković iz Sirogojna, sa grupom svojih majstora, ozidao je od kamena i sige manastirsku crkvu Svete Trojice.





U porti je od drveta podignut zvonik, ozidana česma, kapija, crkva je pokrivena bakarnim limom i izgradjen drveni konak za monahe. Crkvu Svete Trojice krasi ikonostas, rad drvorezbara Miroslava Trbusića iz Kragujevca i ikone, rad ikonopisca Ivana Kovalčeka iz Novog Sada, koje je manastiru svojim prilozima darovao narod ovog kraja. Dubnica sada zivi neki novi zivot na starovlaskoj visoravni. Osim orlova, koji je sa kricima nadlecu i čuvaju, svracaju i turisti, kao i putnici namernici i sa radoscu upoznaju ovu tajanstvenu duhovnu svetinju.



U manastir Dubnicu, visoko pod Javorom, posle ravno tri stotine godina koliko je svetinja provela u ruševinama, zapustela, zarasla u trnje i šiblje, vratio se prvi monah Arhimandrit Makarije, monah iz manastira Svetog Nikole u Pribojskoj banji.

- Hoću da ostatak života, koliko mi Bog podari, provedem ovde. Da što više mogu život posvetim Bogu i molitvama... - kaže otac Makarije priznajući da je još pre desetak godina, posle liturgije koju je na Gospođindan služio u crkvi u obližnjem Štitkovu, svratio u Dubnicu, na temelje zapustele svetinje i da je još tada rekao da bi rado došao u Dubnicu, samo da Bog da da se manastir obnovi i da ponovo zaživi.

I, tako je, Božjom pomoći, kaže otac Makarije, i bilo. Posle vekova tame, manastir Dubnica, zadužbina srpskog patrijarha Gavrila Raškovića (1595 - 1659), neugasivo kandilo između Javora i Uvca, kako je narod zvao svetinju, letos je sinula punim sjajem. Godinama pre toga, Odbor za obnovu svetinje prikupljao je sredstva za veliki poduhvat, podsećajući stalno da je „Dubnica u tami vekova bila tapija nemanjićke zemlje, oko koje se narod u ropstvu u potaji okupljao, palio sveće za žive i mrtve, molio se Bogu da se vojnici vrate iz rata, da Gospod izagna osvajače, podari novorođenče, da oprosti grehe“... Posle istraživačkih i konzervatorskih radova koje su obavili stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva, čuveni kamenorezac Milijan Đoković iz Sirogojna sa grupom svojih majstora ozidao je na manastirskim ruševinama od kamena i sige crkvu Svete Trojice. U porti je od drveta podignut zvonik, malo dalje ozidana je česma, crkva je pokrivena bakarnim limom, u strančici iza crkve podignut je i konak sa dve monaške kelije. Svi radovi izvedeni su prema projektu Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva pod nadzorom arhitekte Veljka Vučkovića, u crkvi je postavljen ikonostas rad drvorezbara Miroslava Trbusića iz Kragujevca, na zidove ikone ikonopisca Ivana Kovalčeka iz Novog Sada. U avgustu, na dan Svete Marije Magdalene, episkop mileševski Filaret sa sveštenstvom, na velikom narodnom saboru, osveštao je obnovljeni manastir...



Arhimandrit Makarije monah je već 40 godina. Sa 24 godine, seoski momak iz sela Luke kod Ivanjice, iz familije Milenkovića, stigao je 1966. godine u Studenicu za željom da se zamonaši. Posle godinu dana postao je jeromonah. U Studenici je ostao 28 godina, 1989 godine kada su u taj manastir donete mošti svetog cara Lazara postao je iguman. Iz Studenice je 1995. došao u Mileševu, iz Mileševe prešao u manastir Svetog Nikole u Pribojskoj banji.

- Znam da sam prvi monah u Dubnici posle tri veka i - osećaj je neopisiv. Drago mi je što je ova svetinja vaskrsla, i što je manastirska crkva posvećena Svetoj Trojici. Manastir je na lepom mestu, ljudi iz okoline su jako dobri, gostoprimljivi, čestiti, veliki domaćini i veliki radnici... Nema dana da neko ne svrati u manastir, ili iz sela ili neko od prolaznika, pitaju ljudi kako mi je, imam li drva, imam li šta da pojedem - kaže otac Makarije.

Oko manastira, dodaje, ima još puno posla i svaka pomoć je dobrodošla.

- Svetinja je obnovljena, sada treba učiniti sve da ona zaživi punim životom. Potrebno je da se završe građevinski radovi oko crkve. Manastir će teško opstati ako ne bude držao parohiju, bilo bi dobro da manastir ima i komad zemlje kako bi monasi koji će ovde tek doći nešto radili - kaže otac Makarije.